Мала Госпојина
Из Википедије, слободне енциклопедије
Рођење Пресвете Богородице
Мала Госпојина или Рођење Пресвете Богородице је црквени и народни празник којим се слави рођење Богородице Марије.
Овај празник спада у ред највећих Црквених празника. Богородица је рођена у Назарету, од остарелих и праведних родитеља Јоакима и Ане. По оцу и његовим прецима, била је од царског рода Давидовог, а по мајци и њеним прецима, од рода првосвештеничког. Ана је као старица родила кћер Марију, по благослову Божијем. Овај дан се празнује као Мала Госпојина или Мала Богородица.
Иконографија
На икони се догађај рођења Свете Дјеве Марије представља тако да мајка Ана лежи на постељи, новорођена Марија у колевци, а окружени су многим сродницима.
Народни обичаји
Јесење свадбе у Србији, од давнина, почињале су од Мале Госпојине. У пољопривреди, Мала Госпојина је означавала време када се почињало са орањем и сетвом озимих усева. У то време, приређиване су и разне сточарске свечаности.
Верује се да биље убрано између Велике и Мале Госпојине има посебна лековита својства, а да јаја из тога периода могу целе године остати свежа па се зато остављају за насад; пилићи излежени у ове дане биће добре носиље. Многе породице славе Малу Госпојину као своју Крсну славу.
Мала Госпојина у Шумадији сматра се великим празником и славом. Домаћини који не славе славу, одлазе са породицом свечано обучени на разноразне и многобројне саборе и вашаре, који се одржавају око цркава, односно у црквеним портама. Овај дан је добар за одржавање свадби и веридби. У Гламочком пољу одржава се велики сточни вашар.
Највећи вашари у Србији су у Неготину и Шапцу, с тим што вашар у Неготину има врло дугу традицију.
Св Симеон Мироточиви
Свим члановима Нове Србије, у своје име и име Градског одобра НС Шабац, желим срећну славу, Св. Симеона Мироточивог. Желим вам, поштовани пријатељи и саборци, сваку срећу, личну, породичну и пословну, и да ове године завршимо започето и почнемо грађење наше државе на темељима које поставили Св.Симеон и Св. Сава. Срећно нам било !!!
Председник Градског Одбора Шабац Божидар Катић
Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: „Всјакоје диханије да хвалит Господа!“ И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200.
Свети Сава
Из Википедије, слободне енциклопедије
- Свети Сава преусмерава овде. За друга значења види Свети Сава (вишезначна одредница).
Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен око 1174.[1] у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму). Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.
Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.
У Црној Гори је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа изСвете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.
Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.
Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији 1174. године. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му је Захумље на управу.Младост
На том положају је остао мање од две године (1190/91) док није побегао са очевог двора и отишао на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. За њим је била одаслата војничка потера да га врати кући. Међутим, кад су га војници нашли, он је већ био замонашен у руском манастиру Св. Пантелејмона, или у Ватопеду. Наредних седам година је остао у Ватопеду (основаном 985. године), где му се придружио његов отац Стефан Немања, пошто се одрекао престола и замонашио 1196. године и провео више од годину дана у Студеници као монах Симеон.
Сава је са оцем обилазио Свету гору у потрази за местом где ће основати српски манастир. Када су пронашли један полуразрушен манастир Хеландарион, одлучили су да ту буде место на коме ће подићи манастир. Сава је 1197. године кренуо у Цариград да тражи дозволу од цара Алексија III Анђела да то учине. Он се вратио са дозволом 1198. године и учествовао је у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан каже да је Сава, боравећи у Цариграду, био заправо у манастиру Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је касније у мало измењеном облику постао типик Хиландара, а још касније и Студенице.
Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под власт Бонифација, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су вођени монаси на мучење.
Сава каже да су га браћа Стефан и Вукан, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, у зиму 1206/07. године кренуо назад у Србију. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.[2]
Српска црква
У то време српска црква није била самостална, већ је била подређена охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.
Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање Номоканона, зборник црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило.[3] По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.[4]
Законоправило
Законоправило Светог Саве, Иловички препис из 1262.
Законоправило Светог Саве из 1219. године је било први српски устав.[5] Законоправило[6] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских[7]. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора иМојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Цоллецтио трипартита, збирка закона из Јустинијановог законодавства[8][9] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.
Сабор у Жичи
1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.
Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“.[10] Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваре босанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке.[11]
Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену хијерархију: „А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте.„[12] Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали – уз понижења су протерали из земље.[13]
Књижевни рад
Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника): „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. На почетку „Студеничког типика“ описао је живот ктитора тог манастира, свог оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. „Житије Св. Симеона“, које се доцније издвојило из „Студеничког типика“ и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца. Остали Савини списи су: „Служба Светом Симеону“, „Посланица игуману Спиридону“ (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав за држање ‘Псалтира’“ и „Номоканон“ или „Законоправило“ (обиман зборник црквених и световних закона и прописа). По речима Милана Кашанина, „истинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница“. „Житије Светог Симеона“ се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске целине:
Свети Сава у Светој земљи
Од времена Светог Саве ходочашћа у Свету земљу су надахнула многе владаре, црквене великодостојнике, монахе, побожан народ, уметнике, и то надахнуће траје и данас. Међу значајнијим дародавцима православних манастира и цркава на Светој земљи су били први српски архиепископ Свети Сава, потом и други владари Немањићи, краљ Милутин и др., као и први српски патријарх Јоаникије и други.
- Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за србске монахе у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.
- Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа Ј. Богослова коју је Сава купио, конак и црква).Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионска Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је одкупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава.
Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим суСрби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (србски) био сабрат.
- Походио је и даривао и православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој србски род и читав хришћански народ. Иначе, Манастиру Св. Катарине су Срби дали велики допринос(и где је једно време био игуман Србин Јоаникије, 14 век).
Смрт и наслеђе
По повратку са ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана је пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешеву. Стефан Вукчић Косача се 1448, по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“, а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина.
Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла 1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и Цркву. Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.[14] По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.[15]
Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.
Јован Крститељ
Из Википедије, слободне енциклопедије
Православна икона Јована Крститеља
Иван Крститељ,[1] Јован Крститељ[2] или Јоханан купач[3] (хебрејски: יוחנן המטביל,Yohanan Ha’Matbil) је био јеврејски аскетски проповедник из 1. века који је вршио обредна купања на реци Јордан.
Јоханан купач је позивао људе на покајање и окретање Богу. Био је важна религијска личност 1. века, чији је покрет вероватно био масовнији од Исусовог.[4] Најпознатији је по томе што је крстио Исуса, који је прихватио његову поруку.[5] Неки суштински елементи Јовановог покрета, као пост и крштење, су вероватно ушли у рано хришћанство под утицајем Јованових ученика.[4]
У хришћанству се поштује као светац, пустињак и мученик, претходник Исусов. Уисламској традицији је познат као пророк Јахја ибн Закарија (арапски: يحيى بن زكريا Yaḥyā ibn Zakarīyā), Јахја син Захарије. Мандејци указују Јахји највише поштовање сматрајући га јединим истинским месијом (христом), због чега су познати и као хришћани светог Јована
Проповедање
|
|
Покајте се, јер близу је царство небеско..[13] |
|
|
|
|
Јован је отишао од куће, да би живео у јудејској пустињи близу ријеке Јордана, где је постио и проводио време у молитви.[12] Јео је пустињску храну – дивљи мед и биље[14] (или скакавце[15], зависно од превода). Еванђеље по Ебионитима приказује Јована као вегетаријанца,[16][17] а тако га приказује и старословенски превод Јосифа Флавија.[18][19] Исус га описује као човека који „нити једе нити пије“.[20] У јеванђељима је описан како носи одијело од девине длаке опасано кожним појасом, а слично је описан и код Флавија. Он је држао апокалиптичне проповеди очекујући скоро божанско ослобођење домовине од Римљана.[5]
У то време човек дође међу Јевреје у чудној одећи; јер стављао је крзно на тело свуда где му није било покривено косом; заиста да погледате био је као дивљи човек. Он дође Јеврејима и позва их у слободу, говорећи: „Бог ме је послао, да вам покажем пут Закона, којим ћете се ослободити многих носилаца власти. И ниједан смртник неће вама владати, само највишњи који ме је послао.“ А када су људи ово чули, били су радосни. И крену за њим сва Јудеја, која лежи у области око Јерусалима.[21]
– Фрагменти старословенског превода Јосифа Флавија
Он је ишао по свој околини Јордана проповиједајући близину краљевства Божјег и позивао своје сународњаке на обраћење, а многи су се кајали за своје гријехе и тражили да их Иван крсти. Јован је налагао прочишћење душе као припрему за блиски божји суд.[22] Говорио је да је опрост греха ту за оне који се окрену Богу.
|
|
Опрост греха је ту за човека чије очи чекају на Оца и чија је мисао је усмерена на живот и чији ум не одлута од знања о животу.[23] |
|
|
|
|
Јоханан купач је вршио обредна купања на реци Јордан. Обредним купањем Јевреји се очишћавали за долазак Божјег краљевства, подсећајући се избављења из египатског ропства и преласка реке Јордан након егзодуса. Он их је утапао у ток Јордана и отпуштао их, упућујући их да треба престати са злим делима, и да ће им се онда дати владар који ће их учинити слободним.[21] Јосиф Флавије преноси да прање водом није служило спирању грехова, већ очишћењу тела; претпостављајући да је душа унапред темељно очишћена праведношћу.[24]
Јеванђеља бележе да су многи људи из Јерусалима и околине, укључујући царинике, војнике и фарисеје, су долазили да их крсти.[25][11] Јоханан је био важна религијска личност међу Јеврејима, чији је покрет вероватно био масовнији од Исусовог.[4] Премамандејској традицији, Јахја је лечио болесне, давао вид слепима, и подизао мртве.[26] Из јеванђеља се види да су неки Јевреји веровали да је он очекивани месија, односно христос (Лука, 3:15), али он је то одбијао говорећи да је само „глас вапијућег у пустињи“ (Јован, 1:23) и да ће већи од њега доћи.
[уреди]Крштење Исуса
Еванђеља приповиједају и да је Јешуа (односно Исус) око своје тридесете године отишао да се крсти код Јоханана купача (Јована Крститеља). Хришћански извори приказују да је Јован наводно рекао Исусу: “ти треба мене да крстиш, а ти долазиш мени?” (Матеј 3;14), те да га је крстио тек на његово инзистирање. Библијски текст приповиједа да након што га је Јован потопио у реку Јордан и крстио га, са неба се на Исуса спустио Дух свети у виду голуба и Божји глас је проговорио: “Ти си син мој љубљени. У теби ми сва милина.“ Овај догађај се у хришћанству назива богојављање.
Мандејска традиција приказује сасвим другачију слику Исусовог крштења, које је детаљно описано у њиховим светим списима. Јешу (Исус) је приказан како моли Јахју (Јована) да га крсти његовим крштењем и назове његовим именом, додајући да ако не буде добар ученик, нека га избрише из својих страница.[27] Међутим, Јахја му одговара да је „лагао Јевреје и варао свештенике“, да је укинуо шабат који је Мојсије учинио обавезујућим, да је осрамотио шофар у иностранству, и тако даље.[27] Међутим, након много убеђивања, и загонетки које му Јован поставља, Исус на крају ипак постаје његов ученик.
Историчари оцењују да је Исусово крштење код Јована историјска чињеница, коју рани хришћани не би без основа унели у своја јеванђеља.[28] Научници сматрају да је Исус очито био следбеник Јована,[29] прихватајући његову поруку самим тим што је тражио да га овај крсти.[5] Према хришћанском предању, Исус је након крштења провео четрдесет дана упустињи, након чега је почео да проповеда.[30]
[уреди]Погубљење
Сада када [многи] други дођоше у гомилама око њега, јер су били веома ганути слушајући његове речи, Херод, који се бојао да огроман утицај који је Јован имао на људе може водити дизању устанка (јер они су били спремни да ураде било шта што је он саветовао), помисли да је најбоље, стављајући га на смрт, спречити било какву напаст коју он може изазвати.[24]
– Јосиф Флавије, Јеврејске старине
Према хришћанском предању, Јован Крститељ је погубљен по наговору Херодијаде, жене Херода Антипе, којима је приговорио због прељуба, јер се Херодијада удала за краља Херода, брата њеног мужа Филипа, који још беше жив.[12] Иродијада је била мајка лепе плесачице Саломе, са којом се договорила да плесом очара Херода и да му заузврат тражи Јованову главу. Херод је ухапсио Јована и затворио га у тамницу, да би касније наредио да му одбрубе главу, и на пладњу је изнесу Херодијадиној ћерци Саломи.
Насупрот хришћанском приказу, историчари сматрају да је краљ Херод Антипа ликвидирао Јована јер је у њему видео јасну политичку претњу.[4][31] Јованово погубљење, као и касније Исусово, је забележено и код жидовског повјесничара из 1. стољећа, Јосифа Флавија.[32] Флавије у Јеврејским старинама Јовану приписује истакнуту улогу, описујући га као доброг и побожног човека, који је имао одлучне следбенике и велики утицај међу Јеврејима и од којег је Херод стрепео да не поведе устанак против њега.[24]Флавије описује да је Херод, због своје сумњичаве нарави, наредио да Јован буде ухапшен, након чега је изведен пред њега (словенски препис говори о Хероду Архелају уместо Хероду Антипи):
Остаци Херодове утврдеМахерон где је погубљен Јован.
А кад је изведен пред Архелаја, законици се окупише, и питаше га ко је и где је био до тад. Он на ово одговори и рече: „Ја сам чист, Дух божји ме води и [једем] трске и корење и храну с дрвећа.“ Али када запретише да ће га ставити ма муке, ако не престане са овим речима и делима, он упркос томе рече: „Ово је прилика за вас да престанете са вашим гнусним делима и прилепите се Господу вашем Богу.“ И тада порасте бес у Симону, Есену пореклом, писару, који рече: „Ми читамо сваки дан књиге божанске. А ти, тек сада долазиш из шуме као дивља животиња, и усуђујеш се да нас учиш и заводиш људе својим безочним речима.“ И појури ка њему да му учини телесно насиље. Али он, карајући их, рече: „Нећу да вам открити тајну која пребива у вама, јер је не желите. Тиме неизречена пропаст дође на вас, и због вас.“[21]
– Словенски фрагменти Јосифа Флавија
Када је Исус чуо да је Јован ухапшен, он оде из Јудеје за Галилеју.[33] Флавије преноси да је Херод утамничио Јована у замкуМахерон, који се налази у близини ушћа ријеке Јордан у Мртво море, где је убијен.[24] Јованови ученици су преузели тијело и сахранили га.[34] Када је након Јовановог погубљења Херодова војска је уништена у бици са непријатељском војском, Јевреји су веровали да је то Божја казна:
Сада неки од Јевреја мисле да је уништење Херодове војске дошло од Бога, и да је веома праведно, као казна за оно што је урадио против Јована, који је назван Крститељ: јер Херод је убио њега, који је био добар човек и заповедао Јеврејима да врше врлину, у праведности једни према другима, и у побожности према Богу.[24]
– Јосиф Флавије, Јеврејске старине
[уреди]Следбеници
 |
За више информација погледајте чланак Мандејци |
Након Јованове смрти покрет његових следбеника је наставио да постоји упоредо са Исусовим покретом.[4] Познато је да су у 1. стољећу, након што се хришћанство већ почело ширити, паралелно са заједницама Кристових сљедбеника, постојале и заједница сљедбеника Иванових, те су познавале само »Иваново крштење«, о чему свједоче и Дјела апостолска. Изванбиблијски извори, особито хришћански апологетски текстови, такођер потврђују постојање такве заједнице особито међу Жидовима.
Сам Исус након Јовановог побуљења није одбацио његова учења[5], већ је у својим проповедима наставио да велича његов лик и дело,[29] називајући га анђелом и „Илијом који ће доћи“ (Матеј 11:7-15). Међутим, за разлику од Јована, Исус је пио вино и нијепостио.[35] Јеванђеља преносе да су Јованови ученици приговарали Исусу и његовим ученицима зато што не посте.[36] Мандејци, који себе сматрају настављачима Јовановог учења, Исуса сматрају „лажним месијом“ (mšiha kdaba) који је изопачио учење које му је поверио Јован.[37] Забележено је да су се неки следбеници Јована Крститеља касније прикључили Исусовој заједници.[4] Пост икрштење, суштински елементи Јовановог покрета, су вероватно ушли у рано хришћанство заједно са Јовановим следбеницима.[4]Јованови следбеници су веровали да је Јован устао из мртвих[38], што је вероватно имало утицаја и на очекивања Исусових следбеника након његовог погубљења.[4]
Неки научници оцењују да је Исус тек након своје смрти постао утицајнији од Јована те да јеванђеља у Исусов живот пројектују његову каснију важност.[39] Чини се да су управо због тога новозавјетни писци толико наглашавали Иванову понизност и понављали његове ријечи да ће иза њега »доћи већи од њега.«
[уреди]Поштовање
Споменик светом Јовану Крститељу (висина 20 метара), уВенецуели.
Најстарије поштовање везано уз Ивана Крститеља односи се на чашћење његова гроба у Себасти, недалеко од данашњег Наблуса у Палестини. Према православном предању, апостол Лука је покушао да пренесе Јованово тело из Севастеје у Антиохију, но успео је да добије и пренесе само једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је нестала у време Турака.[12] Реликвије светог Ивана Крститеља се данас чувају у цркви св. Силвестра у Риму и у Амиенсу у Француској.
Св. Иван Крститељ јако је поштован у хришћанском свијету. У средњем вијеку, његов празникзвали су »љетни Божић«. Једна од највећих хришћанских базилика, она у Дамаску, је посвећена Ивану Крститељу. Данас је у њој џамија, а посјетио ју је и папа Иван Павле II, заједно с поглаварима мјесних цркава, приликом свога посјета томе граду, те се ондје одржао међурелигијски сусрет. У част св. Ивану Крститељу, подигнуте су многе цркве почевши одЛатеранске базилике у Риму, папинске катедрале.
Хришћани прослављају Јованове празнике неколико пута у години. У Римокатоличкој Цркви његово се рођење слави као светковина 24. липња, а мучеништво, некад називано и Главосјек св. Ивана Крститеља, као спомендан 29. коловоза. Српска православна црква слави га 7. јануара по јулијанском, а 20. јануара по грегоријанском календару, а дан његове смрти обележава празникомУсековање (грегоријански 29. август/јулијански 11. септембар).
Јован се сматра заштитником пјевача, музичара, кројача, кожара, крзнара, вунара, ременара, гостионичара, ножара, брусача,затвореника, осуђених на смрт, узгајивача птица, обољелих од епилепсије, крштеника, Малте, Јордана и великог броја градова широм свијета.
У Хрватској по њему су названа мјеста Иванић Град, Иванец, Клоштар Иванић, Свети Иван Зелина, Свети Иван Жабно, Иванска,Иванково и вероватно још нека мјеста. У Марији Бистрици, недавно је постављен његов кип на отвореном простору.
У Босни и Херцеговини, у Подмилачју крај Јајца постоји велико светиште св. Ивана Крститеља.
2010. године, на острву Свети Иван код Созопола у Бугарској, некадашње Аполоније, бугарски археолози пронашли део моштијуСветог Јована Крститеља, за које се сматрало да су после Турског освајања Цариграда неповратно изгубљене.[40]
Данас је Никољдан
Срећна слава !
свима који је данас славе. Славили је дуго у радости и весељу.
Свети Никола
Из Википедије, слободне енциклопедије
Никола Мирликијски (грч. Νικόλαος — Николаос; око 270 — 6. децембар 343), познат и као Свети Никола Чудотворац, био је епископ Мире Ликијске у Малој Азији (тада Римско царство, данашња Турска).
Живео је у 4. веку у граду Мира. Био је познат по томе што је тајно давао људима новац. У читавом хришћанству се поштује као светитељ и чудотворац. Свети Никола је заштитник морепловаца, трговаца, стрелаца, деце, и студената по целом хришћанском свету: на Истоку и на Западу. Заштитник је и државама Грчкој, Русији, Македонији и Србији. Такође свети Никола је у Србији,Црној Гори и Македонији најчешћа слава.
Родио се у малоазијској области Ликији у граду Патари око 270. године. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега. При крштењу је добио име Николај, што у преводу значи победитељ народа. Духовном животу поучавао га је стриц Николај, епископ патарски. Они су се заједно замонашили у манастиру Нови Сион. Након смрти својих родитеља, продао је цело имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем и многи су сматрали, да ће наследити свог стрица као епископ. Пошто је био скроман, повукао се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт. Хришћани верују да му се потом јавио глас Господњи и рекао му: „Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан“. Тада је напустио пустињачки живот и отишао у народ. Изабран је заархиепископа града Мира у Ликији (тада Римско царство, данас област данашње Турске).
Током владавине царева Диоклецијана и Максимијана у време гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири хришћанство. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника Арија, оптуженог за јерес, удаљен је са сабора и забрањено му је даље присуство.[1] У хришћанској традицији се спомиње да су му одобрили поновно присуство на сабору тек када се им у сну преко изабраних архијереја јавио глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, који је бранио праву веру.
Људи су га још за време његовог живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ при болестима, некој несрећи или немоћи. Хришћани верују да се он свима одазивао и да је свима помагао, а да је из његовог лица сијала светлост. У старости се разболео и преминуо 6. децембра 343. године. Свети Никола се и слави тога дана, што је уствари 19. децембар по новом календару.
Пренос моштију
Дана 26. августа, 1071. године византијска војска је поражена од Турака Селџука тако да је Византија привремено изгубила контролу над великим делом Мале Азије. Ово подручје враћено је у састав Византије тек за време владавине Алексија I Комнина (владао 1081—1118), али је и даље остало под нападима Турака. Хришћани верују да се у овој пометњи свети Никола у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари (Италија) који је у то време био православни град и под православним патријархом. Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087. године; према неким изворима, мошти су украли таљански пирати и пренели их у Бари, где се данас налазе. У сваком случају их у Барију верници са Истока и Запада штују све до дана данашњега.
Светац и заштитник
Хришћани верују да је Свети Никола чудотворац и да се многа чуда дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија свето миро, којим се лече болесници. Овај светитељ је спашавао насукане и изгубљене бродове, па се сматра заштитником морепловаца. Због тога га морепловци често позивају при опасним ситуацијама или бродоломима. На овај датум су све лађе, где год се налазе, бацале своја сидра и до сутрадан мировале, одајући славу овом светитељу. Данас се уочи празника често заустављају лађе док се морнари помоле светитељу и онда настављају пут. Својим чудесним моћима свети Никола помаже сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха.
Празнује се као дечији празник по католичким земљама Европе, нарочито у Немачкој, Холандији и Белгији, али и у Словенији и Хрватскоји многим другим земљама света; тада деца добијају поклоне уколико су била послушна. Заштитник је града Амстердама и државеРусије.
Свети Никола је заштитник морепловаца, рибара, бродова и пловидбе. Такође је заштитник многих градова и лука (посебно у Грчкој иИталији). У грчком фолклору Свети Никола се описује као „господар мора“. У модерној Грчкој и Србији он је један од најпоштованијих светитеља. Такође он је заштитник државе Грчке.
Иконографија
На иконама Светог Николаја обично се сликају са једне стране Исус Христос са Јеванђељем у рукама, а са друге Пресвета Богородицаса архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и то у првом случају означава призивање Николаја архијерејској служби, а у другом оправдање њега од казне због сукоба с Аријем. Свети Методије, патријарх цариградски, пише:
„Једне ноћи виде Свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, а од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града.“То је први случај. Други случај десио се за време Првог сабора у Никеји. Пошто није могао разговором да заустави Арија у хуљењу Исуса Христа и Његове Мајке, Свети Николај га је ударио руком по лицу. Свети оци на Сабору, негодујући због оваквог поступка, издвојили су Николаја са Сабора и одузели му све знаке архијерејске. Хришћани верују да је те исте ноћи неколико Светих отаца видело истоветну визију, наиме: како око Светог Николаја стоје са једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем, а са друге Пресвета Богородица са омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово Оци су се ужаснули, и повратили брзо Николају оно што су му одузели, и почели га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, него као израз велике ревности за истину Божју.
Свети Никола у западној култури
Свети Никола на украјинској поштанској маркици из 2002.
Празник Светог Николе има данас велики значај по целом свету. Пошто у неким земљама превладава његов „рођак“ Santa Klaus, увезен из Америке, дошло је до комерцијализације. Пред тај дан се масовно купују дарови. Они, који славе верски празник, тим даровима у црквама или домовима обдарују и обрадују децу, а и остале члане породице, као и пријатеље и познанике. На тај начин тај празник носи поруку Светог Николе: хришћанска добротворност је увек модерна.
Свети Никола у музици
О Светом Николи постоји више музичких дела нарочито на енглеском језичком подручју.
Оперета Свети Никола долази
Салезијански свештеник др Јерко Гржинчић је написао Божићну оперету са насловом „Свети Никола долази“ у три чина. У музичкој игри учествује мноштво деце, који представљају анђеле, ђаволе, светог Криспина и Герарда те друга лица. Премијера је била пре Другог светског рата у хотелу Унион у Љубљани (тада Краљевина Југославија, данас Словенија) са великим успехом.[3]
- Први чин се дешава у рају међу анђелима, који се спремају за велику свечаност и одлазак на Земљу те певају анђеоску химну. Они ће понети дарове доброј деци. Свети Криспин (постолар) и свети Герард (кројач) израђују ципеле и одела за сиромашну децу.
- Други чин се дешава у модерном паклу. Ђаволи са Луцифером на челу читају лоше новине, певају паклену химну и говоре, како ће завести децу и омладину на криви пут и тако их добити у пакао; затим планирају, како ће пратити Светог Николу на Земљу и казнити неваљалу децу.
- Трећи се чин дешава на Земљи. Свети Никола сада долази поздрављајући публику, уз пратњу анђела и крампуса. Свети владика подучава не само децу, него и њихове родитеље и пријатеље: Будите добри и марљиви, побожни и великодушни. Иза тога добра деца добијају дарове – једном пак у рају радост; неваљала деца добијају прут, једном пак муку у паклу, ако неће да исправе своје грешке.
На крају свети Никола честита срећан Божић са жељом, да сви живе у миру и слози.
![[Slika: Sv%20Arhangel%20Mihail-Arandjelovdan.jpg]](https://i0.wp.com/files.myopera.com/SerbianFighter/albums/37867/Sv%20Arhangel%20Mihail-Arandjelovdan.jpg)
СРЕЋНУ КРСНУ СЛАВУ И СВАКО ДОБРО ОД БОГА ЖЕЛИМО СВОЈ БРАЋИ СРБИМА КОЈИ СЛАВЕ АРАНЂЕЛОВДАН! НЕКА ВАС АНЂЕО НАД АНЂЕЛИМА И ГЕНЕРАЛ АНЂЕОСКЕ ВОЈСКЕ МИХАИЛО ЧУВА И БРАНИ ОД СВАКОГ ЗЛА! ЖИВЕЛИ И 100 ГОДИНА СЛАВИЛИ!
Аранђеловдан
Из Википедије, слободне енциклопедије
Још од давнина људи су празновали
анђеле, јер по
Старом Завет, када су људи одступили од
Бога, почели су се клањати створењима Божијим, стварајући од њих идоле и приносећи им жртве.
Пагани су их називали боговима и створитељима свега видљивог и невидљивог. То је било веома распрострањено за време светих апостола. Четири до пет година пре Првог Васељенског сабора на Лаодикијском помесном Сабору светих отаца, проклето је такво поштовање анђела и предато анатеми, те је по 35. Правилу уведено као благочестиво и правилно поштовање и празновање светих анђела, као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. Одређено је да то буде у новембру, јер је новембар девети месец, после марта, када је створен свет, због девет анђелских чинова који су најпре створени.
Девет анђелских чинова описао је ученик Светог апостола Павла, Свети Дионисије Аеропагит у својој књизи „О небеској јерархији“ и они су следећи:
- шестокрили серафими,
- многоочити херувими,
- богоносни престоли,
- господства,
- силе,
- власти,
- начала,
- архангели и
- ангели.
У тој строгој анђелској хијерархији, где влада савршена једнодушност у послушности нижих чинова вишим, за војводу је изабран Арханђел Михаило, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао са собом у пропаст. Сваки народ има свог ангела хранитеља, заправо, сваки хришћанин има свог ангела хранитеља и чувара, те стога морамо имати на уму да, шта год чинимо или мислимо, јавно или тајно, то чинимо у присуству свог ангела. А на дан Страшног Суда сабраће се огромно мноштво ангела небесних око престола Христова и објавиће се дела, речи и мисли сваког од нас, а тада нека нас Бог помилује и нека нас спасе молитвама Својим, свети Архистратиг Михаил и бестелесне небесне силе.
Арханђел Михаило је представљен како у својој десној руци држи копље којим попире Луцифера, а у левој палмову гранчицу. Он се сматра чуварем вере православне и борцем против јереси.
Нова Србија Градски Одбор Шабац Блог 